Znate li šta je umami?

Umami je neobična reč, pristigla u naše krajeve iz Azije. Pripada kuhinji i trpezariji, odnosno mestima gde se priprema i konzumira hrana.

Bilo da imate malu ili veliku porodicu, kuvanje predstavlja potrebu, obavezu, zadovoljstvo. Ukusan obrok obično je izvor dobrog raspoloženja, i baš tu se pojavljuje pitanje – da li je pripremljena hrana umami?

Evo odgovora i objašnjenja.

Umami je poznat kao „peto čulo ukusa“. Do sada smo naučili da ih ima četiri – slano, slatko, kiselo i gorko, ali svaki od tih ukusa može dodatno biti i – umami. Termin potiče iz Japana i označava specifičan bogat ukus hrane koji prija nepcima, podstiče vas da nastavite da je jedete i poboljšava višestruko ukuse svih sastojaka.

Neke namirnice prirodno sadrže umami, druge ga dobijaju tek posle pripreme, ali se on može dodati i naknadno.

Pojam je u svetu duže od jednog veka. Pojavu je naučno identifikovao i opisao 1908. godine Kikunae Ikeda, profesor hemije na Imperijalnom univerzitetu u Tokiju. Sastojak koji je on označio kao odgovoran za umami je glutaminat.

Ukusan, mesnati, čorbasti, mirisni… umami je neuhvatljiv i teško ga je opisati rečima. Ako krenemo tragom Ikedinih istraživanja jasno je da se ovo svojstvo može dobiti dodavanjem mononatrijum glutaminata (MSG). U pitanju je supstanca najšire korišćena i označena kao „pojačivač ukusa“. Ali, mononatrijum glutaminat ima lošu reputaciju. Iako se smatraju bezbednim, dodaci hrani su poslednjih decenija sve nepopularniji, a namirnice bez pojačivača ukusa poželjnije.

Ukoliko isključimo mononatrijum glutaminat, ostaje nam hrana, odnosno način njene pripreme, koji sadrže umami.

To su, sasvim sigurno, soja sos i miso, čuveni sastojci azijske kuhinje. Gotovo svi stari sirevi imaju, takođe, ovaj pojačan ukus koji otvara apetit. Prirodno zrenje i starenje namirnicama dodaje umami. Školjke, inćuni, riblji sos, paradajz, špargla, pečurke… sadrže umami, ali u većem broju navedenih vrsta hrane umami je suptilan. Potrebno je poznavati ga i znati kombinacije namirnica, kako bi ukućanima pripremljena hrana prijala, bez jasne svesti šta je čini tako dobrom. Umami ne sme da bude težak i preteran.

Jela koja sadrže umami, prema šefovima kuhinja, najbolje je kombinovati sa kiselim i slatkim ukusima.

Da biste u hrani pojačali umami na prirodan način trebalo bi je peći ili grilovati. Paradajz pastu dobro je dodati na početku kuvanja. Imajte uvek pri ruci parmezan i ako vam se čini da nešto nije ukusno narendajte ga preko. Slaže se sa svakim jelom.

Važno je napomenuti da umami ima i zdravstvene prednosti. Da bi hrana bila boljeg ukusa često je dosoljavamo, što nije dobro, posebno za osobe sa visokim krvnim pritiskom. Umami malim trikovima, na sasvim drugi način, čini da u hrani svi članovi porodice uživaju više i bezbednije.

Znate li šta je umami?

Umami je nova neobična reč, pristigla u naše krajeve iz Azije. Pripada kuhinji i trpezariji, odnosno mestima gde se konzumira hrana.

Bilo da imate malu ili veliku porodicu, kuvanje predstavlja potrebu, obavezu, zadovoljstvo. Ukusan obrok obično je izvor zadovoljstva i dobrog raspoloženja, i baš to se pojavljuje pitanje – da li je pripremljena hrana umami?

Evo odgovora i objašnjenja.

Umami je poznat kao „peto čulo ukusa“. Do sada smo naučili da ih ima četiri – slano, slatko, kiselo i gorko, ali svaki od tih ukusa može dodatno biti i – umami. Termin potiče iz Japana i označava specifičan bogat ukus hrane koji prija nepcima, podstiče vas da nastavite da je jedete i poboljšava višestruko ukuse svih sastojaka.

Neke namirnice prirodno sadrže umami, druge ga dobijaju tek posle specifičnog načina pripreme, ali se on može dodati i naknadno.

Pojam je na našim prostorima nov, ali je u svetu duži od jednog veka. Pojavu je naučno identifikovao i opisao 1908. godine Kikunae Ikeda, profesor hemije na Imperijalnom univerzitetu u Tokiju. Sastojak koji je on označio kao odgovoran je glutaminat.

Ukusan, mesnati, čorbasti, mirisni… umami je neuhvatljiv i teško ga je opisati rečima. Ako krenemo tragom Ikedinih istraživanja jasno je da se ovo svojstvo može dobiti dodavanjem mononatrijum glutaminata (MSG). U pitanju je supstanca najšire korišćena i označena kao „pojačivač ukusa“. Ali, mononatrijum glutaminat ima lošu reputaciju. Iako se smatraju bezbednim, dodaci hrani su poslednjih decenija sve nepopularniji, a namirnice bez pojačivača ukusa poželjnije.

Ukoliko isključimo mononatrijum glutaminat, ostaje nam hrana, odnosno način njene pripreme, koji sadrže umami.

To su, sasvim sigurno, soja sos i miso, čuveni sastojci azijske kuhinje. Gotovo svi stari sirevi imaju, takođe, ovaj pojačan ukus koji otvara apetit. Prirodno zrenje i starenje namirnicama dodaje umami. Školjke, inćuni, riblji sos, paradajz, špargla, pečurke… sadrže umami, ali u većem broju navedenih vrsta hrane specifičan ukus je suptilan. Potrebno je poznavati ga i znati kombinacije namirnica, kako bi ukućanima pripremljena hrana prijala, bez jasne svesti šta je čini tako dobrom. Umami ne sme da bude težak i neprijatan.

Jela koja sadrže umami, prema šefovima kuhinja, najbolje je kombinovati sa kiselim i slatkim ukusima.

Da biste u hrani pojačali umami na prirodan način trebalo bi je peći ili grilovati. Paradajz pastu dobro je dodati na početku kuvanja. Imajte uvek pri ruci parmezan i ako vam se čini da nešto nije ukusno narendajte ga preko. Slaže se sa svakim jelom.

Važno je napomenuti da umami ima i zdravstvene prednosti. Da bi hrana bila boljeg ukusa često je dosoljavamo, što nije dobro, posebno za osobe sa visokim krvnim pritiskom. Umami malim trikovima, na sasvim drugi način, čini da u hrani uživate više.